Велика Борба Између Христа И Сотоне

Велика Борба

Поглавље I - Разорење Јерусалима

„Јер ће доћи дани на тебе, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и обузеће те са свију страна; и разбиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби камена на камену, зато што ниси познао времена у којему си похођен.” Лука 19, 43 .44. ВБИХС 17.1

Са врха Маслинске горе Исус посматра Јерусалим. Пред Њим се пружао призор који је одисао лепотом и миром. Усред вртова, винограда, зелених обронака посутих шаторима ходочасника, уздизали су се терасасти брежуљци, отмене палате и масивни бедеми израиљске престонице. Изгледало је као да кћер Сионска говори у свом поносу: „Седим као царица и нећу видети жалости”; била је тако лепа и сигурна у небеску наклоност као у време када је певао царски песник: „Прекрасна је висина, утеха свој земљи гора Сион... град великога цара.” Псалам 48, 2. Јасно се виде величанствене зграде храма. Зраци сунца на заласку осветљавају снежну белину мермерних зидова и одбијају се од златних врата, кула и торњева. У „савршеној лепоти” стоји храм, понос јеврејског народа. Које би дете Израиља, могло да гледа овај призор,без дубоке радости и усхићења! Али, сасвим друге мисли заокупљају Исусов ум. „И кад се приближи, угледа град и заплака за њим.” Лука 19, 41. Услед свеопште радости због тријумфалног уласка, док палминим гранама још машу, док осана весело одјекује са брежуљака а хиљаде гласова проглашава Га царем, Откупитељ света је изненада обузет тајанственом тугом. Он, Син Божји, Обећани Израиљев, чија је сила победила смрт и позвала њене заробљенике из гробова, плаче, али не због обичне жалости, већ од велике, неисказане душевне патње. ВБИХС 17.2

Он не пролива сузе због себе, иако добро зна куда води Његов пут. Пред Њим се налази Гетсиманија. Недалеко је и место распећа. Ужасан густ мрак, требало је да се спусти на пут којим је Он морао ускоро да прође, да би дао душу своју као жртву за грех. Ипак, размишљање о тим призорима, није бацило сенку на Њега у овим тренуцима радости. Никакав предосећај Његове надљудске муке, није засенио тај несебичан дух. ВБИХС 18.1

Он плаче над хиљадама Јерусалимљана којима је изречена осуда, ради слепила и непокајања, а које је дошао да благослови и спасе. ВБИХС 18.2

Хиљадугодишња историја наклоности и благослова дарованих јеврејском народу, одвијала се пред Исусовим очима. Господ је учинио да Сион буде Његово свето место становања. Тамо су пророци отпечаћивали своје свитке и изрицали им опомене. Тамо су свештеници махали својим кадионицама и свакога дана приносили крв јагањаца, указујући на Јагње Божје. Тамо је Јехова пребивао у видљивој слави, у божанској присутности, изнад престола милости. Тамо је почивало подножје оних тајанствених лестава што повезују земљу с небесима - лестава по којима су се анђели Божји успињали и силазили, и које су отвориле пут свету ка најсветијем. Да је Израиљ као нација сачувао своју приврженост Небу, Јерусалим би стајао заувек као изабрана престоница Божја. Али, историја овог повлашћеног народа је извештај о непрекидном одметању и побунама. Они су се одупирали Божјој милости, злоупотребљавали све своје повластице и презирали своја преимућства. ВБИХС 18.3

Упркос заборавности и отпаду, Бог је поступао са Израиљем, као што отац пун љубави поступа са бунтовничким сином, подсећајући га, упозоравајући га, исправљајући га, увек говорећи у болу брижне родитељске душе: Како да те се одрекнем? Кад нису помогли позиви, молбе и укори, Бог је послао свом народу, најскупоценији дар неба! У том једином Дару, поклонио им је цело небо. ВБИХС 19.1

Три године је Син Божји куцао на врата непокорног града. Он је дошао у свој виноград тражећи рода. Израиљ је био као лоза пресађена из Египта у добру земљу. Он ју је окопавао, обрезивао и неговао. Био је неуморан у напорима да сачува ову лозу коју је сам посадио.Три године Бог светлости и славе је пролазио усред свог народа. Он је лечио болесне, тешио жалосне, васкрсавао мртве и проповедао опроштај и мир покајанима. Око себе је окупљао слабе и уморне, немоћне и очајне и пружао свима, без обзира на године или карактер, позив милости: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.” Матеј 11, 28. ВБИХС 19.2

Упркос равнодушности и презиру, Он је непоколебљиво настављао своју службу љубави. Ниједна усрдна душа није била одбијена намрштеним погледом. Иако је Он сам био изложен оскудици и прекору, живео је да би својом стазом ширио благослове и позивао људе да приме дар живота. Таласи милости, одбијани од упорних срца, враћали су се у плими неуморне љубави. Али Израиљ се одвратио од свог најбољег Пријатеља и јединог Помоћника. Позиви његове љубави били су презирани, Његови савети одбијани, а Његове опомене исмејаване. ВБИХС 20.1

Час милости и одгађања брзо је пролазио. Чаша Божјег дуго одлаганог гнева била је готово пуна. Облак гнева који се скупљао кроз векове отпада и побуна, само што се није провалио над непослушним народом, а Онај који их је једино могао спасити од њихове предстојеће судбине, био је презрен, наружен, одбачен и ускоро је требало да буде разапет. Када Христос буде разапет на крсту Голготе, дани Израиља као нације, повлашћене и благословене од Бога, биће завршени. Губитак само једне душе је несрећа која надмашује добитке и блага целог света. Али док је Христос посматрао Јерусалим, несрећа једног целог града, целог једног народа, била је пред његовим очима - тог града, тог народа, који је Разорење Јерусалима некад био Божји изабраник, Његово нарочито благо. ВБИХС 20.2

Пророци су плакали над отпадом Израиља. Јеремија је желео да његове очи буду извор суза, да би могао „плакати дан и ноћ за побијеним кћерима свога народа”. Колика је онда била жалост Онога, чији пророчки поглед обухвата, не године, већ векове? Он види анђела уништења како лебди над древном престоницом патријараха и пророка. Са врха Маслинске горе, са оног места које је касније заузео Тит и његова војска, гледа преко равнице свети храм и предворје са стубовима, и очима пуним суза посматра ужасну слику: градске зидове опкољене непријатељском војском. Он чује ход војске која се спрема за битку. Чује гласове мајки и вапај деце за хлебом у опкољеном граду. Види у пламену, свети и дивни храм, његове палате и куле, а потом их види претворене у рушевине које се пуше. ВБИХС 21.1

Он гледа унапред вековима и види народ завета расејан у све земље, као остатке олупина на пустој обали. У овој казни, која је требало ускоро да се излије над њеном децом, Исус види прве капи чаше гњева, које ће она у последњем суду испити до дна. Божанско саучешће дошло је до изражаја у речима пуним бола: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане к теби! Колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила и не хтесте.” Матеј 23, 37. О да си ти, народе, који си уживао преимућство више од свих других, познао време свога похођења и оно што је за мир твој! Ја сам задржавао анђела освете; ја сам те позивао на покајање, али узалуд. Нисте само слуге, посланике и пророке одбацили већ и Свеца Израиљева, твога Спаситеља. Када будеш разорен, ти ћеш сам бити томе крив. „И нећете да дођете к мени да имате живот вечни!” ВБИХС 21.2

Исус је у Јерусалиму гледао симбол света окорелог у неверству и побуни, који се нагло приближава Божјим осветничким судовима. Беда отпалог рода, тиштала је Његову душу и отела му из уста неизмерно горак узвик. Он је видео запис греха, исписан, у људској беди, у сузама и крви. Његово срце било је дирнуто неизмерном самилошћу над онима који пате и трпе на земљи, чезнуо је да их све ослободи. Али је знао, да чак ни Његова рука не може одвратити долазеће таласе људског страдања. Свега неколицина потражиће свој једини извор помоћи. Он је био готов да дâ душу своју на смрт да би им дао спасење, али само неколицина прићи ће му, да могу имати живот. ВБИХС 22.1

Величанство Неба у сузама! Син Вечног Бога, ожалошћен духом, изнемогао од бола! Овај призор је испунио сво Небо чуђењем. Тај призор нам показује колико је тежак грех. Он нам показује колико је, чак и за божанску свемоћ, тежак задатак да спасе грешника од последица преступа Божјег закона. Посматрајући пред собом векове, све до последњег нараштаја, Исус је видео свет увучен у превару, сличну оној која је била узрок разорења Јерусалима. ВБИХС 22.2

Велики грех Јевреја био је одбацивање Христа, велики грех хришћанског света биће одбацивање Божјег закона који је темељ Божје владавине на небу и на земљи. Јеховини прописи биће презрени и проглашени неважећим. Милиони робова греха и Сотоне, осуђени да претрпе другу смрт, неће хтети да слушају речи истине у дан свога похођења. Ужасна заслепљеност! Чудна залуђеност! ВБИХС 23.1

Два дана пре Пасхе, пошто је осудио лицемерство јеврејских вођа, Исус, излазећи из храма последњи пут, упутио се са својим ученицима на врх Маслинске горе, и заједно с њима сео на травнати обронак са којега се пружао поглед на град. Још једном је посматрао његове зидове, његове куле и палате. Још једном је погледао храм у његовом блиставом сјају, круну лепоте, којом је свето брдо било крунисано. ВБИХС 23.2

Пре хиљаду година псалмиста је величао Божју милост према Израиљу, што је његов свети дом изабрао да му буде место боравка: „У Салему је шатор његов, стан је његов у Сиону.” Псалам 76, 2. „Него изабра колено Јудино, гору Сион која му омиле. И сагради светињу своју као горње своје станове.” Псалам 78, 68. 69. Први храм био је саграђен у најславније доба израиљске историје. Давид је за ту сврху сабрао огромно благо. Нацрт за његову градњу начињен је божанским надахнућем. Соломун, најмудрији цар Израиљев, довршио је то дело. Овај храм је био највеличанственија грађевина коју је свет икада видео. Али, говорећи о другом храму, Бог је преко Агеја дао следећу изјаву: „Слава ће овог дома последњега бити већа него онога првога, вели Господ над војскама.” “И потрешћу све народе, и доћи ће Изабрани свих народа, и напунићу овај дом славом, вели Господ над војскама.” Агеј 2, 9. 7. ВБИХС 23.3

Разорен од Навуходоносора, храм је био поново сазидан око пет стотина година пре Христовог рођења. То је учинио народ који се вратио у опљачкану и опустошену земљу из ропства, које је трајало колико и један људски век. Међу њима је било и стараца који су видели славу Соломуновог храма и који су плакали посматрајући постављање темеља новом храму који је био много мањи од првог. Пророк је овако описао осећање које је тада владало: „Ко је међу вама остао који је видео овај дом у првој слави његовој? А какав ви сада видите? Није ли према оном као ништа у вашим очима?” Агеј 2, 3. Тада је дато обећање да ће слава другога храма бити већа од славе првога. ВБИХС 24.1

Други храм није био дорастао првом по величанствености, нити је био посвећен оним видљивим знацима божанске присутности, као први храм. Није се открила натприродна сила да означи његово посвећење. Није се видео облак славе који би испунио новосаграђену светињу. Никакав огањ није пао са Неба да запали жртву на олтару. Божја присутност није више боравила међу херувимима у светињи над светињама, ковчег завета, престо милости и плоче сведочанства нису се налазили у њему. Глас са Неба није се оглашавао да би на свештениково питање објавио вољу Јехове. ВБИХС 24.2

Током векова Јевреји су се узалуд трудили да покажу како се испунило Божје обећање дато преко пророка Агеја. Охолост и неверство потамнели су њихов ум у погледу разумевања правог значења пророчких речи. Други храм није био почашћен облаком Јеховине славе, већ живом присутношћу Онога у коме је телесно пребивала пунина божанства - који је био сам Бог видљив у телу. „Жељени свих народа” дошао је заиста у свој храм када је човек из Назарета учио и лечио у светом предворју храма. Христовим присуством, само Његовим присуством, надмашио је други храм, славу првога. Али, Израиљ је одбацио дар који му је Небо дало. Када је понизни Учитељ, излазећи тога дана из храма, прекорачио праг златних врата, слава Божја напустила је храм заувек. Већ су се испуниле Спаситељеве речи: „Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста.” Матеј 23, 38. ВБИХС 25.1

Ученици су били зачуђени и задивљени Христовим прорицањем. Желели су да боље разумеју значење Његових речи које су се односиле на разорење храма. Богатство, труд, архитектонско умеће, били су више од четрдесет година обилно коришћени да повећају његов сјај. Ирод Велики потрошио је на њега римско и јеврејско богатство, а светски император обогатио га је својим поклонима. Огромни блокови белог мермера, скоро невероватних димензија, били су донети из Рима и сачињавали су део његове грађевине, и ученици су на њих скренули пажњу Исусу говорећи: „Учитељу, гле какво је камење, каква грађевина!” Марко 13, 1. ВБИХС 25.2

На ове речи Исус је дао свечан и запањујући одговор: „Заиста вам кажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути.” Матеј 24, 2. ВБИХС 26.1

Ученици су разорење Јерусалима повезали са догађајима Христовог личног доласка у световној слави да преузме престоле светских царстава. Тада ће казнити непокајане Јевреје и ослободити народ од римског јарма. Господ им је рекао да ће доћи по други пут; зато су, при спомињању пропасти Јерусалима, помислили на Његов долазак. И кад су се на Маслинској гори окупили око Спаситеља, упитали су га: „Кажи нам када ће то бити? И какав је знак твојега доласка и послетка века?” Матеј 24, 3. ВБИХС 26.2

Будућност је била ученицима милостиво сакривена. Да су у то време у потпуности схватили две страшне чињенице - Откупитељеве патње и смрт, као и разорење њиховог града и храма - били би парализовани ужасом. Христос им је изнео у главним цртама важне догађаје који ће се десити пре свршетка времена. Тако они нису могли потпуно разумети Његове речи, али њихово значење требало је да се открије Његовом народу онда када им буду била потребна упутства која је дао у њима. Пророчанство које је изрекао имало је двоструко значење: оно се односило на разорење Јерусалима и на страхоте последњег великог дана. ВБИХС 26.3

Исус је открио ученицима који су Га пажљиво слушали какви ће судови стићи отпаднички Израиљ, а нарочито, каква казна ће доћи на њих због одбацивања и разапињања Месије. Очигледни знакови ће претходити страховитом врхунцу. Страшни час доћи ће изненада и брзо. Спаситељ је упозорио своје следбенике: „Кад дакле угледате на месту светоме мрзост опустошења, о којој говори пророк Данило - који чита, да разуме! Тада који буду у Јудеји нека беже у горе.” Матеј 24, 15.16. Када идолопоклоничке заставе Римљана, буду уздигнуте на светом земљишту које се простире неколико стотина метара изван градских зидова, тада Христови следбеници треба да нађу сигурност у бегу. Када знак упозорења буде примећен, суд ће следити толико брзо да они који желе да га избегну, не смеју ни за тренутак да оклевају. Онај ко се задеси на крову куће, не сме да сиђе кроз своју кућу на улицу, него журно од крова до крова, док не дође до градских зидова и буде спашен „као из ватре”. Они који би радили у пољу или у винограду, не смеју да се задржавају и враћају да узму горњу хаљину коју су оставили по страни, док су радили на врелини дана. Нису смели да оклевају ни један тренутак да не би страдали у свеопштем уништењу. ВБИХС 27.1

За време Иродове владе, Јерусалим се не само много пролепшао, већ је подизањем кула, зидова и утврђења, његов природни положај постао наизглед неосвојив. Онај, који би у оно време прорекао његово разорење, био би сматран неразумним нарушаватељем мира. Као Ноје у своје време, био би прозван полуделим узбуњивачем. Али, Христос је рекао: „Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи.” Матеј 24, 35. Гнев против Јерусалима, објављен је због његових грехова, и његово упорно неверство запечатило је његову судбину. ВБИХС 27.2

Господ је објавио преко пророка Михеја: „Чујте ово, поглавари дома Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који се гадите на правду, и све што је право изврћете, који градите Сион крвљу и Јерусалим безакоњем. Поглавари његови суде по миту, и свештеници његови уче за плату, и пророци његови пророкују за новац, а смелости имају да се на Господа ослањају говорећи: Није ли Господ усред нас? Неће доћи зло на нас.” Михеј 3, 9 - 11. ВБИХС 28.1

Ове речи тачно описују подмитљивост и лажну правду становника Јерусалима. Иако су тврдили да строго држе прописе Божјег закона, преступали су сва његова начела. Мрзели су Христа због тога што су Његова чистота и светост, откривали њихову грешност, и они су Га оптуживали да је узрок свих зала која су дошла на њих због њихових греха. Иако су признавали Његову безгрешност, изјавили су да је Његова смрт потребна ради сигурности нације. „Ако га оставимо тако”, рекли су јеврејски поглавари, „сви ће веровати у њега, па ће доћи Римљани и узеће нам свето место и народ.” Јован 11, 48. Ако погубе Христа, мислили су они, постаће још једном јак и уједињен народ. Тако су делили мишљење поглавара свештеничког који је тврдио да је боље да један човек умре, него да пропадне цео народ. ВБИХС 28.2

На овај начин су вође јеврејског народа „градиле Сион крвљу и Јерусалим безакоњем”. Мада су разапели Спаситеља који их је укоравао због њихових греха, још увек су се заваравали својом правдом, сматрајући се Божјим повлашћеним народом, и очекивали су да ће их Господ ослободити од њихових непријатеља. „Зато”, наставља пророк, „због вас Сион ће се преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила, и гора од дома висока шума.” Михеј 3, 12. ВБИХС 29.1

Током четрдесет година након што је сам Христос наговестио судбину Јерусалима, Господ је одгађао своје судове над градом и народом. Чудновато је било Божје стрпљење према онима који су презирали Његово јеванђеље и према убицама Његовог Сина. Поређење са неродном смоквом показало је Божје поступање са јеврејским народом. Заповест је гласила: „Одсеци је, зашто да земљи смета?” Лука 13, 7. Али божанска милост поштедела ју је, ипак, мало дуже. Међу Јеврејима било је много оних који нису имали прави појам о Христовом карактеру и Његовом делу. Деца нису имала прилику да приме светлост коју су њихови родитељи презирали. Кроз проповедање апостола и оних који су им се придружили, Бог је желео да и њима да своју светлост. Они су могли увидети како су се пророчанства испунила, не само у рођењу и животу Христа, већ и у Његовој смрти и васкрсењу. Деца нису била осуђена због греха родитеља, већ, пошто су упознала светлост која је била дана њиховим родитељима и одбацила је, као што су одбацила и светлост дату лично њима, постала су саучесници греха својих родитеља и допунила меру њихових безакоња. ВБИХС 29.2

Божје стрпљење према Јерусалиму још више је учврстило Јевреје у њиховом упорном непокајању. У својој мржњи и окрутности према Исусовим ученицима, одбацили су последњи дар милости. Тада је Бог повукао од њих своју заштиту и одстранио силу којом је обуздавао Сотону и његове анђеле, и тако је нација остала у рукама вође кога је изабрала. Њезина деца су презрела Христову милост која би им дала снагу да победе своје грешне страсти, те су сада страсти победиле њих. Сотона је пробудио у њима најужасније и најниже страсти душе. Нису више расуђивали, постали су безумни — њима је управљао нагон и слепи гнев. Постали су сотонски окрутни. У породици као и у народу, у вишим слојевима као и у нижим, свуда је владало неповерење, злоба, завист, неслога, побуне и убиства. Нигде није било сигурности. Пријатељи и родбина издавали су једни друге. Родитељи су се окренули од своје деце, а деца од својих родитеља. Народни управитељи нису имали снагу да владају собом. Неконтролисане страсти су их учиниле тиранима. Јевреји су примили лажно сведочење да би осудили невиног Божјег Сина. Сада су лажне оптужбе учиниле њихов живот несигурним. Својим поступцима одавно су говорили: „Нека нестане испред нас Свеца Израиљева.” Исаија 30, 11. Сада се њихова жеља испунила. Страх Божји није их дуго узнемиравао. На челу народа био је Сотона и највише грађанске и верске власти биле су под његовом управом. ВБИХС 30.1

Вође непријатељских странака, понекад би се ујединиле да би опљачкале своје несрећне жртве, а после би се бацили једни на друге и немилосрдно би се истребљивали. Чак ни светост храма није могла задржати њихову ужасну свирепост. Молитељи су били убијани пред олтаром, и светиња се оскрвњивала телима убијених. У својој слепоћи и богохулној надувености, подстрекачи тих паклених дела, јавно су изјављивали да се не боје да ће Јерусалим бити разорен, јер је он Божји град. Да би још више утврдили своју моћ, поткупили су лажне пророке који су објављивали, чак и када су римске легије опседале храм, да народ чека ослобођење од Бога. До последњег тренутка, народ је чврсто веровао, да ће се Свевишњи умешати и уништити непријатеље, али Израиљ је одбацио божанску заштиту и сада није имао никакву одбрану. Несрећни Јерусалим био је разједињен унутрашњим раздорима. Његове улице биле су попрскане крвљу његове деце која су се међусобно убијала, док је непријатељска војска разарала утврђења и убијала његове војнике! ВБИХС 31.1

Сва Христова прорицања о разорењу Јерусалима, испунила су се дословно. Јевреји су искусили истинитост речи опомене: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити”. ВБИХС 31.2

Знаци и чудеса су се појавили, најављујући несрећу и пропаст. Комета, налик пламеном мачу, годину дана је стајала над градом. Видело се како нека натприродна светлост лебди над храмом. На облацима су била приказана бојна кола сабрана за битку. Тајанствени гласови у предворју храма изговарали су речи упозорења: „Бежимо одавде!” Источна врата унутрашњег предворја која су била од мједи и толико тешка да су их двадесетак људи једва могли затворити, осигурана огромним гвозденим полугама, забијеним дубоко у чврсту камену подлогу - примећена су да су се отворила сама у поноћи. ВБИХС 32.1

У току седам година, један човек је стално ходао улицама Јерусалима, објављујући несреће које је требало да дођу на град. Дан и ноћ, он је певао сумануту тужбалицу: „Глас са истока, глас са запада, глас од четири ветра, глас против Јерусалима и храма, глас против младожење и невесте и глас против целога народа”. Ово чудно биће, бацили су у затвор и бичевали га, али ниједан јаук се није отео са његових усана. На погрде и мучења, он је само одговарао: „Тешко Јерусалиму, тешко, тешко његовим становницима!” Његове вапајуће опомене нису престале, док га нису убили за време опсаде коју је прорекао. ВБИХС 32.2

Ниједан хришћанин није погинуо приликом уништења Јерусалима. Христос је опоменуо своје ученике, и сви који су веровали, пазили су на обећани знак. Након што су Римљани опколили град, неочекивано су повукли своје снаге у тренутку када је све изгледало погодно за један неочекивани напад. Божјим провиђењем, обећани знак је био дат хришћанима који су га чекали, и без тренутка одгађања побегли су на сигурно место - у град уточишта Пелу у земљи Переји, с оне стране Јордана. ВБИХС 32.3

Страшна невоља задесила је Јерусалим, када га је Тит поново опсео. Последњи очајнички јуриш учињен је за време Пасхе када су се милиони Јевреја сакупили унутар његових зидова да прославе национални празник. Животне намирнице које би становницима служиле годинама, да су их рационално трошили, биле су уништене осветом завађених странака које су се бориле за превласт и ускоро су се становници нашли пред ужасном глади. Једна мера жита продавала се за један таланат. Велики број људи, ноћу би се искрадао, како би ублажио своју глад прождирући траве и дивље биље што је расло изван града, премда су често били откривени и кажњавани мучењем и смрћу. Неки су јели своје кожне сандале и кожне превлаке са штитова. Моћници су чинили најужаснија насиља да би одузели храну онима за које су мислили да су је сакрили. Ова насиља чинили су често људи који су имали доста хране али су желели да нагомилају залихе за будућност. ВБИХС 33.1

Хиљаде њих је умрло од глади и куге. Чинило се да је природни осећај љубави потпуно уништен. Деца би отимала храну из уста својих старих родитеља. Питање пророка: „Може ли жена заборавити пород свој?” (Исаија 49, 15.), добило је одговор унутар зидова овог осуђеног града. „Својим рукама жене жалостиве куваше децу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мојега.” Плач Јеремијин 4, 10. ВБИХС 33.2

Римске вође настојале су да изазову панику међу Јеврејима, да би их тако присилили на предају. Заробљеници који би се опирали при заробљивању, били су бичевани, мучени и разапињани пред градским зидовима. Стотине су биле убијане сваког дана, и то ужасно дело настављало се све дотле, док у Јосафатовој долини и на Голготи није било подигнуто толико крстова, да се човек једва могао кретати између њих. Тако је страховито била испуњена богохулна молитва изречена четрдесет година раније: „Његова крв на нас и на децу нашу.” Матеј 27, 25. ВБИХС 34.1

Тит је желео да учини крај страшном призору и да сачува Јерусалим од потпуног уништења. Био је испуњен ужасом када је видео гомиле мртвих тела у долинама. Одушевљен погледом на храм који је посматрао с врха Маслинске горе, издао је заповест да се не дира ни у један његов камен. Пре него што је одлучио да изврши напад на ово утврђење, упутио је озбиљан позив јеврејским вођама, да га не присиљавају да крвљу оскрвни свето место. Ако би изашли и борили се на било којем другом месту, ниједан Римљанин неће оскрнавити светост храма. Јосиф Флавије упутио им је најречитији позив на предају да би спасли себе, град и своје место богослужења. Али, на ове речи, одговорили су горким клетвама. Стрелама су обасули свог последњег људског посредника који је дошао пред њих да их моли. Јевреји су одбацили позиве Сина Божјег, и сада, сви позиви и молбе, учинили су их још упорнијима и одлучили су да се успротиве до краја. Титова настојања да очува храм била су узалудна, јер Један, већи од њега, објавио је да тамо неће остати камен на камену. ВБИХС 34.2

Слепа тврдоглавост јеврејских вођа и одвратни злочини који су се дешавали у опседнутом граду, изазвали су код Римљана ужас и гнев, па је Тит одлучио да заузме храм на јуриш. Заповедио је, ако је могуће, да га не униште. Али његове наредбе нису биле уважене. Једне вечери, чим се повукао у свој шатор, Јевреји су провалили из опкољеног храма, нападајући војнике изван њега. У борби, један војник је бацио кроз отвор запаљену бакљу у предворје, и просторије око светог дома одмах су се нашле у пламену. Тит је појурио на то место праћен генералима и легионарима, и заповедио војницима да угасе пожар. Али, они на његове речи нису обраћали пажњу. У свом бесу, војници су витлајући бацали упаљене бакље у просторије које су се граничиле с храмом, и тада мачевима убијали мноштво које је тамо нашло склониште. Крв, као река, текла је низ степенице храма. Хиљаде и хиљаде Јевреја је погинуло. Убојну вику надјачали су гласови: „Ишабод!” што значи: оде слава. ВБИХС 35.1

Тит је ушао у унутрашњост свете зграде. Њена лепота га је запањила, и док је још пламен није захватио, учинио је последњи напор да је спасе. Али, баш у његовом присуству један војник је гурнуо запаљену бакљу између стожера врата и за тренутак је букнула ватра у светињи. Док је румено бљештавило откривало зидове светог места, што је одсјајивало златом, војнике је захватила махниталост. Испуњени жељом за благом и беснилом због опирања Јевреја, изгубили су сваку контролу. ВБИХС 35.2

Високе и масивне зграде које су крунисале гору Морију, биле су обухваћене пламеном. Од храмских торњева су се дизали стубови пламена и дима. Док се страшна ватра ширила обухватајући све пред собом, цео врх брда је пламтео као вулкан. Уз повике војника помешаних с хуком ватре и треском грађевина које су се рушиле, чули су се помахнитали и запомагајући повици старих и младих, свештеника и поглавара. Изгледало је да саме планине одјекују. Страшно бљештавило великог пожара осветљавало је околна подручја, а људи су се окупљали на брежуљцима и посматрали у страху тај призор. ВБИХС 36.1

После разорења храма, убрзо је цео град пао у руке Римљана. Вође Јевреја напустиле су неосвојиве куле и Тит их је нашао пусте. Пошто их је са дивљењем посматрао, изјавио је да му их је сам Бог предао у руке, јер никаква ратна оруђа, ма колико била јака, не би могла освојити те тврђаве. И град и храм били су разорени до темеља и земља на којој је стајао свети дом била је „изорана као њива”. Више од милион људи погинуло је у крвопролићу. Они који су остали у животу били су одведени у ропство, продавани као робље,доведени у Рим да украсе тријумф победника, бацани пред дивље звери у амфитеатру, или су били расејани као бескућници по целој земљи. ВБИХС 36.2

Јевреји су сами себи исковали окове, сами су навукли облак освете. У свом уништењу као нације и у свим невољама које су их снашле после расејавања, жели су оно што су сами посејали. Њихово се страдање често спомиње као казна која их је стигла по Божјем наређењу. На тај начин, велики варалица покушава да сакрије своје властито дело. Упорним одбацивањем божанске љубави и милости, Јевреји су проузроковали да их је напустила Божја заштита, тако да је Сотона могао да влада над њима по својој вољи. Нечувене окрутности које су се дешавале приликом разорења Јерусалима, доказ су осветничке Сотонине силе над онима који се препуштају његовом вођству. ВБИХС 37.1

Не можемо довољно разумети колико дугујемо Христу за мир и заштиту коју уживамо. Божја сила спречава да човечанство потпуно не падне под Сотонину власт. Непослушни и незахвални, учинили би добро кад би захвалили за Божју милост и стрпљење која задржава окрутну и злу ђавољу силу. Али, када људи пређу границу Божјег стрпљења, онда се Његова заштита повлачи. Бог се не поставља према грешнику као извршитељ пресуде због греха, већ оне који одбацују Његову милост препушта да сами жању оно што су посејали. Сваки одбачени зрачак светлости, свака презрена или занемарена опомена, свака грешна страст коју гајимо, сваки преступ Божјег закона је семе које се сеје и које ће донети сигурну жетву. Ако се човек одупире Божјем Духу, он га најзад напушта и тада човек остаје без силе којом би могао да надвлада своје зле страсти и без заштите од сотонине злобе и непријатељства. Разорење Јерусалима је страшна и свечана опомена свима онима који не маре за опомене Божје благодати и који се одупиру молбама божанске милости. Никада није било дато одлучније сведочанство Божје мржње према греху, и сигурне казне која ће стићи грешнике ВБИХС 37.2

Спаситељево пророчанство о похођењу судова над Јерусалимом има још једно друго испуњење, према коме је овај страшан призор био само слаба сенка. Други долазак Сина Божјег је проречен уснама које не греше: „Тада ће проплакати сва племена на земљи и угледаће Сина човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним, и сабраће изабране његове од четири ветра, од краја до краја небеса.” Матеј 24, 30. 31. Тада ће сви они који су били непослушни јеванђељу „бити уништени духом уста његових и искорењени светлошћу доласка његовог.” 2 Солуњанима 2,8 ВБИХС 38.1

Нека људи пазе да не занемаре поуку која им је дата у Христовим речима. Он је изјавио да ће доћи други пут да сакупи своје вернике к себи и да се освети онима који одбијају Његову милост. Као што је упозорио своје ученике у погледу разорења Јерусалима дајући им знак пропасти која се приближава, да би могли побећи, тако је упозорио и свој народ о дану коначног уништења и дао им знаке о приближавању тог дана, да би сви који желе, могли избећи гнев који долази. Они који гледају на обећане знаке, знају „да је близу, код врата”. „Стражите дакле”, гласе Његове речи опомене. „Ако ли не узастражиш, доћи ћу на тебе као лупеж”. ВБИХС 38.2

Свет ни сада није спремнији да поверује упозорењу, него што су то били Јевреји у данима нашег Спаситеља. Ма када дошао, крај ће за безбожне доћи неочекивано. Док живот тече својим уобичајеним током, људи су заузети уживањима, послом, трговином, стицањем земаљског блага; док верске вође величају светски напредак и просвећење, људи су уљуљкани лажном сигурношћу - тада, као што се крадљивац прикрада у поноћ незаштићеној кући, тако ће изненада погибао наићи на безбрижне и безбожне, „и неће утећи”. ВБИХС 39.1