Ум, Карактер И Личност

24/99

ДЕО V - СИЛА КОЈА ПОКРЕЋЕ ЖИВОТ 16

23 - ЉУБАВ - ВЕЧНО БОЖАНСКО НАЧЕЛО

Љубав, начело деловања. — Када срце испуни небеско начело вечне љубави, та љубав потећи ће другима ... будући да је љубав начело деловања; она мења карактер, управља побудама, влада страстима, обуздава непријатељство, уздиже и оплемењује осећања. (4Т 223, 1876) УКЛ 175.1

Одвојена од свих других начела. — Чиста љубав је једноставна у својим поступцима и одвојена од свих других начела деловања. (2Т 136, 1876.) УКЛ 175.2

Нежна биљка коју треба неговати и чувати. — Љубав је нежна биљка коју треба неговати и чувати. Око те биљке свуда унаоколо треба ишчупати корење горчине да би имала простора за развој. Она ће тада увести под свој утицај све умне способности, цело срце, и ми ћемо љубити Бога изнад свега и своје ближње као себе. (MS 50, 1894; HC 173) УКЛ 175.3

Сотонина замена — себичност за љубав. — Човекове способности изопачиле су се непослушношћу, док је место љубави заузела себичност. Његова природа толико је ослабила да се није могао одупрети сили зла; кушач је видео испуњење своје намере да осујети божански план у стварању човека, па је напунио земљу јадом и пустоши. (CT 33, 1913) УКЛ 175.4

Љубав природно извире када је наше »ја« потиснуто. — Кад се наше »ја« потчини Христу, природно извире истинска љубав. Овде није реч ни о осећању ни о нагону, већ о одлуци посвећене воље. Та љубав се не састоји од онога што називамо осећањима, већ настаје преображењем целог срца, душе и карактера, који су мртви властитом »ја«, а живи Богу. Наш Господ и Спаситељ тражи да Му се предамо. Све што Он тражи јесте да Му се предамо и да нас употреби тамо где Он види да је најбоље. Док не дођемо до те предаје, нигде нећемо радити срећно, корисно и успешно. (Lt 97, 1898; 6BC 1100.1101) УКЛ 175.5

Љубав није склоност, већ божанско начело. — Највиша љубав према Богу и несебична љубав према ближњима - најбољи је дар који нам може дати наш небески Отац. Та љубав није само тежња, већ божанско начело, трајна сила. Непосвећено срце не може бити њен извор, она не може настати у њему. Она може постојати једино у срцу у коме Исус влада. »Имамо љубав к Њему, јер Он најпре показа љубав к нама!« (1. Јованова 4,19) У срцу које је обновљено божанском благодаћу, љубав је основно начело поступања. (Апостолска црква - Христовим трагом, 551; 1911) УКЛ 176.1

Љубав - интелектуална и морална снага. — Љубав је сила. У љубав, у то начело, укључени су интелектуална и морална снага и оне се од њега не могу одвојити. Сила богатства тежи да поквари и разори; сила насиља је спремна да повреди и нанесе бол, али лепота и вредност чисте љубави говоре о њеној делотворности да чини добро и да осим добра не чини ништа друго. Све што се учини из побуда 207 покренутих чистом љубављу, ма како мало и презира вредно у људским очима, у потпуности је плодоносно, јер Бог више цени с колико љубави радимо него величину учињеног. Љубав је од Бога. Необраћено срце не може створити ову биљку небеског порекла, која живи и цвета само тамо где влада Христос. (2Т 135, 1868) УКЛ 176.2

Љубав је мирисна атмосфера. — Свака душа окружена је својом посебном атмосфером, атмосфером, која може бити богата животодавном силом вере, храбрости и наде, оплемењена слатким мирисом љубави. Може бити и ледена и тешка, набијена незадовољством и себичношћу, отрована смртоносном заразом омиљених грехова. Атмосфером, која нас окружује, свесно или несвесно, утичемо на сваку особу са којом долазимо у додир. (Поуке великогучитеља, 339; 1900) УКЛ 176.3

Искорењује себичност и свађу. — Златни ланац љубави који повезује срца верника у једно, у везе заједништва и љубави и у јединство са Христом и Оцем, чини везу савршеном и преноси свету сведочанство о сили хришћанства, сведочанство које се не може занијекати. ... Тада ће себичност бити искорењена, а неверности више неће бити. Тада неће бити ни свађе ни раздора. У срцу ниједнога од оних који су повезани с Христом неће бити тврдоглавости. Нико неће показивати тврдокорну независност самовољног, непредвидивог детета које испушта руку која га води одлучивши да се само саплиће и пада и да иде својим путем. (Lt 110, 1893.; HC 173) УКЛ 176.4

Плод чисте љубави. — »Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима.« (Матеј 7,12) Ко овако поступа, може очекивати блажене резултате. »Каквом мјером мјерите, онаквом ће бвам се мјерити.« (Матеј 7,2) Ево снажних мотива који нас позивају да једни друге волимо снажно и чистим срцем. Христос је наш Пример. Он је »прошао чинећи добро«. Живео је на благослов другима. Љубав је украшавала и оплемењивала све Његове поступке. УКЛ 177.1

Заповест не гласи да треба да чинимо себи оно што бисмо од других очекивали, већ да чинимо другима оно што од њих очекујемо у сличним околностима. Мера којом меримо, увек ће нам се вратити. ... УКЛ 177.2

Жеља за утицајем у друштву и жеља да будемо цењени у очима других може код нас створити врло уредан живот, а често и беспрекорно понашање. Самопоштовање може нас навести да избегавамо све што подсећа на зло. Себично срце може учинити великодушна дела, прихватити истину за данашње време и показати понизност и спољне знакове љубави и пажње; међутим, мотиви могу бити варљиви и нечисти; поступци који полазе од таквог срца могу бити лишени мириса живота и плодова истинске светости јер ће им недостајати начела чисте љубави. Љубав треба гајити и неговати будући да је њен утицај божански. (2Т 136, 1868) УКЛ 177.3

Љубав чини уступке. — Христова љубав је дубока и стварна и тече као незадрживо врело свима који је прихватају. У Његовој љубави нема себичности. Ако је она, та небеска љубав, начело утемељено у срцу, своју присутност огласиће не само онима који су нам најдрагоценији у том светом односу, него и свима с којима долазимо у додир. Она ће нас подстакнути да чинимо мале знакове пажње, да попуштамо, да чинимо љубазна дела, да изговарамо нежне, истините, охрабрујуће речи. Она ће нас позивати да саосећамо с онима чија су срца жедна саосећања. (MS 17, 1899; 5BC 1140) УКЛ 177.4

Љубав управља побудама и поступцима. — Ни највећа пажња према спољним знацима пристојности у животу, неће бити довољна да искључи сву мрзовољу, напраситост и непристојни говор. Права култура понашања неће се показати све док се властито »ја« сматра најважнијим од свега. У срцу мора пребивати љубав. Утемељити хришћанин узима мотиве за своје побуде из своје дубоке и искрене љубави према свом Учитељу. Из корена његове љубави према Христу ниче несебично занимање за своју браћу. Љубав свом носиоцу дарује врсност, лепоту понашања и пристојност опхођења. Она обасјава лице и смирује глас; она оплемењује и уздиже цело биће. (GW 123, 1915.) УКЛ 177.5

Љубав благонаклоно тумачи туђе побуде. — Љубав »не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу«. Љубав слична Христовој, гради најповољнију конструкцију око побуда и дела ближњих. Она непотребно не обелодањује њихове грешке; она жељно не слуша неповољне извештаје, већ се уместо тога труди да задржи у сећању добре особине других. (Апостолска црква - Христовим трагом, 319; 1911) УКЛ 178.1

Љубав улепшава живот. — Они који љубе Бога не могу неговати у срцу мржњу или завист. Кад је срце испуњено небеским начелом вечне љубави, она ће тећи према другима. ... УКЛ 178.2

Та љубав није сужена да би обухватила само »мене и оно што је моје«, него је широка као свет и висока као небо; стоји савршено усклађено с љубављу небеских анђела. Та љубав, ако је негујемо у својој души, улепшава живот и просипа свој оплемењујући утицај на све око нас. Кад је имамо у срцу, ми можемо бити срећни, без обзира да ли нам је до осмеха или мргођења. УКЛ 178.3

Ако љубимо Бога целим срцем, ми морамо волети и Његову децу. Та љубав је Дух потекао од Бога. Она је небески украс и души даје истинску племенитост и достојанство урањајући наш живот у Учитељев живот. Без обзира на то колико врлина имамо, без обзира на то колико себе сматрамо часнима и племенитима, ако душа није крштена небеском љубављу према Богу и људима, ми смо лишени истинске доброте и неспремни за Небо у коме је све у знаку љубави и јединства. (4Т 223,224, 1876) УКЛ 178.4

Права љубав је духовна. — Издигнута изнад света страсти и нагона, љубав добија духовни карактер и огледа се у речима и поступцима. Хришћанин мора располагати посвећеном благошћу и љубављу у којој нема нестрпљивости и раздражљивости; грубост и одбојност у понашању морају бити оплемењене Христовом милошћу. (5Т 335, 1885) УКЛ 178.5

Љубав живи од акције. — Љубав не може живети без акције; свако дело је повећава, јача и проширује. Љубав ће победити и онда када су докази и сила немоћни. Љубав не ради за добитак нити за награду; ипак, Бог је уредио да сигуран резултат сваког напора учињеног из љубави буде велика награда. Љубав се лако шири и тихо делује, па, ипак, јака је и моћна у намери да савлада велика зла. Она својим утицајем топи и преображава; она ће се бринути о животу грешних људи, деловаће на њихова срца, када се сва друга средства покажу неуспешнима. УКЛ 179.1

Где год се примењује сила интелекта, власти или насиље, а љубав се ничим не показује, осећања и воља оних којима желимо да приступимо заузимају обрамбени, одбојан став и тако се повећава њихова снага за пружање отпора. Исус је био Кнез мира. Он је дошао на овај свет да покори отпоре и власт. Он је имао на располагању мудрост и власт да заповеди; међутим, само су мудрост и снага љубави били оно што је употребио за победу над злом. (2Т 135.136, 1868) УКЛ 179.2

Доказује ново начело живота. — Када су људи међусобно повезани, не силом или личним интересима, него љубављу, испољавају деловање једног утицаја који је узвишенији од сваког људског утицаја. Тамо где постоји то јединство, доказ је да је Божји лик обновљен у људском роду и да им је усађено ново животно начело. То показује да у божанској природи постоји сила која се може супротставити натприродним силама зла и да Божја милост покорава себичност својствену природи људског срца. (Чежња векова, 678; 1898) УКЛ 179.3