Ум, Карактер И Личност

90/99

80 - СОТОНИНА ВЕШТИНА САМОУЗДИЗАЊА 57

Опасност теорије о човековој урођеној моћи. — Када сотона успије тако да замагли и завара људски ум да наведе смртнике на помисао да у себи имају уграђену, урођену моћ да чине велика и добра дела, они престају да очекују да Бог учини за њих оно што наводно сами могу, захваљујући тој замишљеној моћи у себи самима. Они не признају никакву надређену, надмоћну силу. Они не дају Богу славу на коју Он има право и која припада Његовом славном и дивном Величанству. На тај начин остварује се сотонин циљ и он ликује, јер пали људи дрско уздижу себе. (1Т 294, 1862) УКЛ 609.1

Човек је мерило карактера. — Сотона и данас придобија људе на исти начин на који је придобио Еву у Едему: ласкањем, буђењем жеље за забрањеним знањем, покретањем частољубиве тежње за самоузвишењем. Попуштање овим истим тежњама проузроковало је и његов пад, а сада преко њих настоји да постигне уништење човека. Еви је рекао: »Постаћете као богови и знати што је добро што ли зло!« (1. Мојсиј ева 3,5) Спиритизам учи да је »човек биће које напредује, да је од самог рођења његова судбина да напредује, све до вечности, све до божанства«. И поново: »Сваки ум судиће самоме себи, а не други!« »Суђење ће бити праведно, јер ће то бити суђење самоме себи... Престо је у нама самима.« Један спиритистички учитељ је рекао, када се у њему пробудила његова »духовна свест«: »Сви моји ближњи су безгрешни полубогови!« Један други је изјавио: »Свако праведно и савршено биће је Христос.« УКЛ 609.2

Сотона је тако уместо праведности и савршенства једног бескрајног Бога, који је прави објекат обожавања, уместо савршене праведности Његовог закона, који је истинско мерило људских достигнућа, поставио грешну, залуталу природу самога човека као једини предмет обожавања, једино правило на суду, једино мерило карактера. То је кретање, али није уздизање, него падање! (Велика борба, 554.555; 1911) УКЛ 610.1

Не постоји у Христовој науци. — Упућена сам на текст у Колошанима 2,8. који се посебно односи на савремени спиритизам: »Чувајте се да вас ко не зароби филозофијом и празном пријеваром, по казивању човјечијему, по науци свијета, а не по Христу.« ... УКЛ 610.2

Празна превара испуњава умове јадних смртника. Они сматрају да у њима постоји сила за вршење великих дела па не осећају потребу за неком вишом силом. Њихова начела и вера ослањају се »на казивање човјечије, на науку свијета, а не по Христу«. УКЛ 610.3

Овоме их Христос није учио. Ништа слично не може се наћи у Његовој науци. Он умове јадних смртника није усмеравао њима самима, сили коју би они поседовали. Он је њихове мисли увек упућивао Богу, Створитељу свемира, као на Извор њихове снаге и мудрости. У 18. стиху упућено нам је посебно упозорење: »Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и службом анђела, истражујући и што не виђе, и узалуд надимајући се умом тијела својега.« (1Т 297, 1862) УКЛ 610.4

Теорија о одговорности само према себи. — Он [сотона] је већ уништио и још уништава хиљаде оних који попуштају својим страстима, огрубљујући на тај начин целокупну људску природу. Да би довршио своје дело преко духова изјављује да »истинско знање уздиже човека изнад свих закона«, да је »све што постоји добро«, да »Бог никога не осуђује« и да су »сви почињени греси невини«. УКЛ 610.5

Када су људи на тај начин наведени да поверују да је човекова жеља највиши закон, да је слобода у ствари разузданост, да је човек одговоран једино себи, ко би још могао да се чуди што се поквареност и порочност среће на сваком кораку? Многи људи жељно прихватају учења која им дају слободу да слушају само побуде свога телеснога срца. Узде самосавлађивања стављене су у руке страстима, способности ума и душе потчињене су животињским нагонима, а сотона победоносно увлачи у своју мрежу хиљаде оних који тврде да су Христови следбеници. (Велика борба, 555.556; 1911) УКЛ 610.6

Луцифер је желео Божју моћ, а не Божји карактер. — Луцифер је желео Божју моћ, али не и Његов карактер. Желео је за себе највише место и свако створење покретано његовим духом, чиниће то исто. На тај начин постају неизбежни отуђеност, свађа и неслога. Власт постаје награданајјачим. Сотонино царство је царство принуде; сваки појединац сматра другога препреком на своме путу напретка или степеницама којима ће се попети на више место. (Чежња векова, 435.436; 1898) УКЛ 611.1

Тврдоглавост онемогућава божанску помоћ. — Кад га је Бог послао фараону, Мојсије је имао значајну понуду, али фараон се успротивио па је свако његово противљење покретало још већу тврдоглавост. Да ли је Бог деловао на њега тако да се није могао окренути светлу? Не, била је то равнодушности према очигледним доказима. Фараонова тврдоглавост настала је зато што светло које је блистало није хтео да прими. (MS 15, 1894) УКЛ 611.2

Тврдоглавост и савесност (размишљање о самовољном, самообманутом човеку). — Читајући писма која сам послала у Окланд, стећи ћеш одређену слику о људској тврдоглавости и одлучности да ради по властитом нахођењу, онако како њему одговара. Он није слушао Господње савете, сматрајући да је добро живети у властитом светлу. Он ће учинити све да буде слуга овог дела, али није спреман да учини оно што је Господ означио као право. Ако постане издајник, као што је био случај с , несумњиво то ће бити под изговором да све то чини због савести. УКЛ 611.3

Ово истицање савесности већ је прилично испитано и проверено. Знам што говорим кад кажем да имам врло мало поверења у његову савесност. Постоји добра и лоша савест, а тај човек у највећој мери обмануо је самога себе. Под том преваром он ће учинити много тога у властитом духу, што није у складу са Божјим Духом. Па ипак, за савете остаће непоколебљив као стена, за све што није његово размишљање и његов пут. (Lt 48, 1892) УКЛ 611.4

Страшна моћ самообмане. — Тужно је бити без дарова Божјега Духа; међутим, још је страшније бити лишен духовности и Христа, а ипак покушавати да се оправдамо, говорећи онима који су узнемирени због нас да нам нису потребни њихов страх и њихово сажаљење. Страшна је сила самообмане у људском уму! Какво слепило - правити од таме светло и од светла таму! Истинити Сведок саветује нас да купимо од Њега злато »жежено« у огњу, беле хаљине, и маст за очи. Овде препоручено злато окушано у ватри јесте вера и љубав. Оно срце чини богатим, јер је пречишћавано све док није постало чисто; што се више куша, то његов сјај постаје све видљивија. (4Т 88, 1876) УКЛ 611.5

Сотонина моћ над онима који сами себе уздижу. — Узалудна је човекова помоћ када сотонина моћ делује преко човека који сам себе уздиже, а није свестан да се упрегнуо у кола сотониних вештина. У својој самоуверености он корача право у непријатељеву клопку и бива ухваћен. Он није слушао опомене које су му биле упућиване и сада је постао сотонин плен. Да је »ходио понизно« с Богом, дошао би на уговорено место које је Бог припремио за њега. Тако би у тренуцима опасности био сигуран, јер би Бог за њега подигао заставу насупрот непријатељу. (Lt 126, 1906) УКЛ 612.1

Води у самоубиство. — Свет који се понаша као да Бог не постоји, утонуо у себичне циљеве, ускоро ће доживети изненадну пропаст коју неће избећи. Многи живе у кругу безбрижног задовољавања себичних захтева, све док им живот не постане тако неподношљив и зато одлучују да одузму себи живот. УКЛ 612.2

Забавама, коцкањем и пушењем, удовољавањем својим нељудским страстима, они одлазе као во на клање. Сотона користи сва своја лукавства и чаролије не би ли навео људе да слепо наставе даље, све док Господ не изађе из свога места да казни становнике земаљске за безакоње њихово, када ће земља тада открити своју крв« и неће више покривати побијене своје. Изгледа као да цели свет срља у смрт. (MS 139, 1903; Евангелизам 26) УКЛ 612.3

Властито »ја« брзо оживљава. — Велику победу стећићеш када захвалног срца и одлуком да живиш оком управљеним само Божјој слави, научиш да следиш знакове Божје провидности која отвара пут у болести и здрављу, у обиљу и неимаштини. Грешна природа, и властито »ја« виде се на сваком кораку. Властито »ја« мора бити разапето ако желиш да победиш у Исусово име и примиш награду верних. (4Т 221, 1876) УКЛ 612.4

Грех и неизлечивост. — Бог се не може приближити онима који живе да би удовољавали себи, да би себи давали прво место. Они који то чине на крају ће бити дословно последњи. Грех најближи безнадном и неизлечивом је охолост мишљења, самообмањивање. Он је препрека на путу сваког напретка. Када неко има недостатке у карактеру, а то није у стању да увиди, јер је толико »натопљен« уображеношћу да не може да сагледа свој недостатак, како ће се очистити? »Не требају здрави љекара, него болесни.« (Матеј 9,12) Како неко може напредовати ако сматра да су му путови савршени? (7Т 199,200, 1902) УКЛ 612.5

Понижење властитог »ја« врло важно. — Они који мисле да ће без понижења властитог »ја« моћи да прими Божји благослов на овом скупу [одборски састанак у Мичигену], отићи ће исто онако како су дошли. Мучиће их исте недоумице какве су их мучиле и раније. Међутим, браћо и сестре, ми то себи не можемо допустити. Понизимо своја срца пред Богом. Допустимо Христу да наше очи помаже небеском »машћу за очи« да видимо. Немојмо остати слепи; настојмо да све јасно видимо. Немојмо данас путовати према Ханану, а сутрадан натраг у Египат, па следећег дана поновно према Ханану, а онда поновно натраг у Египат. Ми из дана у дан морамо сигурно путовати напред. Мом срцу чини бол и испуњава ме најтежом тугом када мислим на драгоцене благослове које губимо зато што смо се толико удаљили од света. (MS 56, 1904) УКЛ 613.1

Познавање себе води у понизност. — Познавати себе велико је знање. Истинско познавање себе води у понизност која ће отворити пут Господу да изгради ум, обликује и дисциплинује наш карактер. (CTR 419, 1913) УКЛ 613.2

Најудаљенији од охолости или самоузвишења. — »Који говори да у Њему стоји, и тај треба да ходи као што је Он ходио.« (1. Јованова 2,6) »А ако ко нема Духа Христова, он није Његов.« (Римљанима 8,9) Ово усуглашавање са Исусом неће проћи примећено у свету. Оно ће бити уочено и постаће предмет размишљања. Хришћанин можда неће бити свестан велике промене, јер што карактером више подсећа на Христа, то ће скромније бити његово мишљење о себи, али ће то видети и доживети сви који га окружавају. УКЛ 613.3

Они који су доживели најдубља искуства у Божјим делима, најдаље су од охолости или самоузвисивања. Они о себи најскромније мисле и негују најузвишенија схватања о Христовој слави и сјају. Сматрају да је и најниже место у Његовој служби за њих превише часно. (5Т 223, 1882) УКЛ 613.4

Сигурност из свести властитој слабости. — Људе испитују и кушају не само људски умови, него и небески светови. Ако се не боје и не дрхте због себе самих и ако не увиде властиту слабост; ако се не сећају својих ранијих падова и не чине све да их не понове, људи ће чинити исте грешке које су им донеле последице које себи не могу допустити и други пут. (MS 43, 1898) УКЛ 613.5

Побеђивање себе животно дело. — Слабим напором, који се повремено јавља, не могу се исправити неправде, нити спровести реформе у владању. Изградња карактера није дело једног дана, нити једне године, већ целог живота. Борба за победу над самим собом, за светост и Небо, борба је која траје целог живота. Без напрекидног напора, без непрекидног рада, нема никаквог напредовања у животу по Божјој вољи, нема добијања победничког венца. (У потрази за бољим животом, 452; 1905) УКЛ 614.1

Божански печат. — Не допустите да ваше »ја« добије велике размере, ако не желите да се цео човек разболи. Једна рупа довољна је да потопи брод и једна пукотина да се покида ланац; на исти начин могуће је постојање одређене наслеђене или стечене црте карактера која ће деловати у срцу, претварајући се у речи које ће, опет, изазвати зло које се никада неће избрисати. Ми сви градимо за вечност. Нека карактер добије печат божанског у облику чистих, племенитих речи и честитих дела. Тада ће цела небеска породица гледати и рећи: Добро, слуго, добри и верни. (Lt 91, 1899) УКЛ 614.2