Ум, Карактер И Личност
8 - ВЕРА И УМ 6
Христова љубав оживљава цело биће. — Љубав коју Христос шири целим бићем је животодавна сила. Сваки животни део - мозак, срце, живце - она додирује исцељењем. Она покреће на рад најузвишеније снаге бића. Она ослобађа душу кривице и жалости, бриге и старања који поткопавају животне снаге. Са њом долазе ведрина и мирноћа. Она усађује у душу радост коју ништа овоземаљско не може да уништи - радост у Светом Духу, радост која доноси здравље и живот. (У потрази за бољим животом, 115; 1905) УКЛ 59.1
Христос лечи рањене у срцу. — Божја исцелитељска сила прожима целу природу. Ако је дрво озлеђено, ако је људско биће рањено или сломило кост, природа одмах почиње да зацељује повреду. Чак и пре него што се појави потреба, исцелитељске моћи су у приправности; чим је део тела повређен, све силе посвећују се делу обнављања. Тако је и у духовној области. Пре него што је грех створио потребу, Бог се побринуо за лек. Сваку душу која је попустила искушењу, непријатељ је ранио и позледио; али, где год је грех, тамо је и Спаситељ. Христово дело је »да, исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће се отпустити ... да отпустим сужње«. (Лука 4,18; Васпитање, 113; 1903) УКЛ 59.2
Спаситељев рецепт за умне и духовне болести. — Рецепт су исцељење телесних, умних и духовних болести су речи нашег Спаситеља: »Ходите к Мени, ... и Ја ћу вас одморити.« (Матеј 11,28) Иако су људи сами на себе навукли патње зато што су грешили, Он их посматра са сажаљењем. У Њему они могу да нађу помоћ. Он ће учинити велике подухвате за оне који се поуздају у Њега. (У потрази за бољим животом, 115; 1905) УКЛ 59.3
Јеванђеље насупрот науци и књижевности. — Наука и књижевност у помрачени људски ум не могу унети светло које може славно Јеванђеље Божјега Сина. Само Божји Син може учинити велико дело обасјавања људске душе. Ништа необично није што Павле узвикује: »Јер се не стидим Јеванђеља Христова; јер је сила Божија спасеније свакоме који вјерује.« (Римљанима 1,16) Христово Јеванђеље постаје лично у онима који верују чинећи их живим посланицама које познају и читају сви људи. На тај начин квасац побожности одлази у људско мноштво. Небеска разумна бића виде саставне величине карактера, јер је једино доброта делотворна у Божјим очима. (RH, 15. децембра 1891; FE 199.200) УКЛ 60.1
Само Јеванђеље може излечити зла која трују друштво. — Христос је једини лек за људске грехе и жалости. Јеванђеље Његове благодати једино може да излечи зла која муче људско друштво. Неправедност богатих према сиромашнима и мржња сиромашних према богатима имају свој корен у себичности, а себичност може да се уклони једино покорношћу Христу. Себично срце пуно греха једино Он може заменити новим срцем пуним љубави. Нека Христови слуге проповедају Јеванђеље, надахнути Духом који је дошао са Неба, и нека обављају дело које је Он обављао за добробит људи. Тада ће се показати резултати у благосливима и уздизању човечанства какви никада не би могли бити остварени људском силом. (Поуке великог учитеља, 254; 1900) УКЛ 60.2
Савршенство остварено складним развојем. — Јачање снаге и способности ума дужност је коју дугујемо себи, друштву и Богу. Међутим, никада не треба да стварамо услове за негу ума на уштрб моралног и духовног развоја. Према томе, тек складним развојем умних и моралних способности може се достићи крајње савршенство једног или другога. (CT 541, 1913) УКЛ 60.3
Божански утицај мења ум. — У библијској причи жена је ставила квасац у брашно. Било је обавезно задовољити ту потребу... Тако и божански квасац чини своје дело. Ум се мења; исказују се способности. Човек не прима нове способности, али оне које има, бивају посвећене. Савест, дотад мртва, буди се. Ипак, ту промену човек не може покренути сам. Она је могућа једино силом Светога Духа... УКЛ 60.4
Кад се наше мисли нађу под влашћу Божјег Духа, ми схватамо поуку коју нам упућује прича о квасцу. Они који отворе срца да приме истину, увидеће да је Божја реч велико оруђе у делу преображавања људског карактера. (RH, 25. јула 1899) УКЛ 61.1
Еванђеоска истина чини нас чврстим и постојаним.— Свако од нас треба да стекне дубок увид у учење Божје речи. Наше мисли морају бити спремне да положе сваки испит и одупру се сваком искушењу, споља или изнутра. Ми морамо знати зашто верујемо овако као што верујемо и зашто смо на Господњој страни. Истина мора бдети у нашим срцима, спремна да огласи узбуну и да нас позове у обрану против сваког непријатеља. Силе таме усмериће на нас своје нападе. Тако ће прве жртве бити сви они који су равнодушни и безбрижни, који су сву своју љубав поклонили свом земаљском благу и нису покушали да схвате Божје поступање према свом народу. Никада нећемо постати чврсти и поуздани захваљујући некој сили и снази, него захваљујући познању истине која је у Исусу. С овим на својој страни један ће моћи да натера у бежање хиљаду, а двојица десет хиљада. (RH, 29. април 1884; HC 332) УКЛ 61.2
Мир стичемо предајом Христу.— Целокупна наша будућност зависи од наше личне одлуке да отворимо срце и примимо у њега Кнеза мира. Наш ум може наћи мир и одмор у Христу, у предаји себе Христу у коме је наша сила и снага. Када твоје срце достигне тај мир, ту утеху и наду коју ти Он нуди, оно ће се радовати у Богу нашем Спаситељу за велику и дивну наду коју си примио као дар. Тада ћеш бити захвалан и величаћеш Бога за велику љубав и милост коју ти је подарио. Гледај у свог Добротвора Исуса Христа. Прими Га радосно и затражи Његову свету присутност. Твој ум може се обнављати из дана у дан. Твоја је предност да примиш мир и одмор, да се издигнеш изнад свих брига и славиш Бога за благослове које си примио. Не подижи препреке од сумњи и приговора, јер тиме удаљаваш Исуса од своје душе. Промени свој глас, не гунђај, већ изражавај захвалност за велику Христову љубав, коју си примао досад и коју примаш и даље. (Lt 294, 1906) УКЛ 61.3
Размишљање о Христу доноси потицаје.— Ако допустимо да се наше мисли више баве Христом и небеским светом, наћи ћемо моћни подстицај и потпору да водимо Господње битке. Понос и љубав према свету изгубиће своју силу, када будемо упорно размишљали о лепотама те боље земље која ће ускоро постати и наш дом. Упоређене с Христовом лепотом, све земаљске привлачности изгубиће своју вредност. (RH, 15. новембар 1887) УКЛ 61.4
Знање ће ојачати ум и душу. — Потребно нам је знање које ће јачати ум и душу, које ће од нас начинити боље људе и жене. Васпитање срца има много већи значај него обично књишко учење. Добро је, чак је и важно, да имамо знање о свету у коме живимо; али ако из свог размишљања изоставимо вечност, направићемо пропуст од кога се никада нећемо моћи опоравити. (У потрази за бољим животом, 450; 1905) УКЛ 62.1
Ум и духовни рат. — Наш напредак у области моралне чистоте зависи од правилног размишљања и правилног деловања. »Не погани човјека шта улази у уста; него шта излази... Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блудничења, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога. Ово је што погани човека.« (Матеј 15,11.19.20) УКЛ 62.2
Зле мисли погубне су за душу. Божја сила која обраћа мења срце, профињује и чисти мисли. Ако не учинимо одлучан напор да своје мисли усмеримо Христу, у нашем животу не може се открити Његова милост. Ум се мора укључити у духовни рат. Свака мисао мора се покорити и довести у послушност Христу. Све навике морају се ставити под Божју контролу. (Lt 123, 1904) УКЛ 62.3
Ангажовање ума у добру, заштита од зла. — Као заштита против зла, упошљавањем ума оним што је добро, много је вредније од небројених законских и дисциплинских забрана. (Васпитање, 213; 1903) УКЛ 62.4
Изопачена машта доноси таму. — Када око ума посматра сјај тајне побожности, предности духовних блага над световним, цело тело испуњава се светлом. Када се машта изопачи привлачношћу земаљског сјаја и величине, када у материјалном добитку гледамо побожност, цело тело постаје пуно таме. Усредсређене на земаљска блага, снаге ума бивају понижене и осрамоћене. (RH, 18. септембар 1888) УКЛ 62.5
Ум усмерен Створитељу не самоуздиже. — Када би се овом важном начелу обратила пажња коју заслужује, наступиле би потпуне промене у неким од метода васпитања и образовања. Уместо да утичу на понос и себично частољубље ученика да би у њему распламсали такмичарски дух, наставници би морали да се потруде да пробуде љубав према доброти и истини и лепоти - да пробуде жељу за савршенством. Ученик би се онда трудио да развије божанске дарове у себи, не зато да би надмашио друге, већ да би испунио намеру свога Створитеља и да би постао сличан Њему. Уместо да се управља према земаљским мерилима, или да буде надахнут жељом за самоуздизањем, која унижава човека и претвара га у духовног патуљка, он би своје мисли усмерио према Створитељу са жељом да Га упозна и да Му постане сличан. (Стварање, патријарси и пророци, 595,596; 1890) УКЛ 62.6
Жива вода и »испроваљивани студенци«. — Исус је познавао потребе душе. Сјај, богатство и част не могу да задовоље срце. »Ко је жедан нека дође к мени.« Богати и сиромашни, узвишени и понижени подједнако су добродошли. Он обећава да растерети душу, да утеши жалосне и подари наду клонулима духом. Многи од оних који су слушали Исуса били су жалосни због неиспуњених нада, многи су тајно патили, многи чезнули да задовоље своје неуморне жеље за добрима овога света и хвалом људи; али када су све задобили, утврдили су да су се трудили само да би стигли до проваљеног студенца на коме нису могли да угасе своју жеђ. Усред блиставих, радосних призора стајали су незадовољни и жалосни. Тада их је изненадни узвик »ко је жедан« тргао из њиховог жалосног размишљања, и слушајући речи које су уследиле у њиховим душама запалила се нова нада. Свети Дух износио је пред њих ово знамење, све док у Њему нису видели понуду непроцењивог дара спасења. (Чежња векова, 454; 1898) УКЛ 63.1
Потребно је јединство божанских и људских напора. — Дух даје снагу која је у свакој тешкој прилици потпора души која се бори и пати — у окружењу нељубазних рођака, мржње света и спознаје властите несавршености и пропуста. Апсолутно је потребно јединство божанских и људских напора, блиска веза с Богом као Првим, Последњим и Оним који ће увек бити Извор све наше снаге. (RH, 19. мај 1904; HC 151) УКЛ 63.2