Пут Христу

9/14

Поглавље 9—РАСТЕЊЕ У ХРИСТУ

Обновљење срца, којим постајемо деца Божја, Свето писмо употређује са рађањем. Држећи се овог упоређења, новообраћене назива „новорођеном децом” (1. Петр. 2, 2), која треба да „узрасту” (Ефес. 4, 15) до висине Христовог раста. Они су такође упоређени са клијањем доброг семена, које је земљорадник посејао у пољу. Као и добро семе, они треба да расту и доносе плод. Исаија каже за њих да ћe се прозвати „храстови правде, сâд Господњи за славу његову”. (Ис. 61, 3.) Свето писмо узима примере из обичног живота да би објаснило тајанствене истине духовног живота. SC 46.1

Никаква мудрост ни људска вештина нису у стању да дају живот ни најмањем предмету у природи. Биљке и животиње могу да живе једино захваљујући животу који им је Бог дао. Тако се и духовни живот у срцима људи развија кроз моћ Свемогућега. Човек који није наново рођен нема удела у животу ради којег је Исус дошао на земљу. SC 46.2

И са растењем је исто као и са животом. Једино се Бог стара да пупољак постане цвет и да цвет донесе плод. Кроз његову моћ семе доноси „траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу”. (Марко 4, 28.) Пророк Осија каже: ,,Израил ћe процветати као љиљан... Paђaћe као жито и цветаће као винова лоза.” (Осија 14, 5. 7.) Христос нас саветује речима: „Погледајте љиљане како расту.” (Лука 12, 27.) Биљке и цветови не развијају се својим старањем, напором или снагом, него примањем онога што им је Бог дао за живот. Као што дете од своје воље и снаге не може додати своме расту ни прст висине, тако ни ми не можемо својим настојањем или бригом осигурати своје духовно растење. Дете и биљка расту само помоћу животних сида које утичу на њих, а то cy: ваздух, сунце и храна. Такви дарови природе су за биљке и животиње исто што је Христос за оне који верују у њега. Он је за њих „видело вечно” (Ис. 60, 19), „сунце и штит” (Пс. 84, 11), „роса” (Осија 14, 5). On ћe „сићи као дажд”, „као капље које влаже земљу” (Пс. 72, 6). Он је жива вода, „хлеб Божји који силази с неба и даје живот свету” (Јован 6, 33). SC 46.3

Тиме што је дао свога Сина, тај неупоредиви дар, Бог је целу земљу обавио атмосфером милости, као што ваздушна атмосфера обавија земљину куглу. Сви који удишу овај животворни ваздух достићи ће висину раста Исуса Христа. SC 47.1

Као што се цвет окреће сунцу да светли сунчеви зраци усаврше његову лепоту, тако и ми морамо да се окренемо Сунцу правде да нас обасја небеска светлост и да све више и више постанемо слични Христу. SC 47.2

Христос нас учи овоме речима: „Будите у мени, и ја ћy у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете . . . јер без мене не можетечинитиништа.”( Јован 15, 4. 5.) Да бисмо водили свет и богоугодан живот, ми зависимоистотако одХристакаоштограна,којатреба да расте и донесе плода,зависиод стабла. Без њега немамо живота у себи, немамо снаге у себи, којом бисмо се могли одупрети искушењима и напредовати у милости и светости. Ако останемо у њему, ми ћемо напредовати, и ако наш живот произлази из његовог, нећемо се осушити нити ћемо остати неплодни. Тада ћемо бити као дрво које је засађено крај потока. SC 47.3

Многи мисле да један део правде могу сами постићи. Они се уздају у Христа да ћe им опростити грехе, али покушавају да сопственом снагом живе праведним животом. Сваки такав труд је узалудан. Исус каже ово речима: „Без мене не можете чинити ништа.” Наш напредак у милости, наша радост, наша способност зависе сасвим од наше везе са Христом. Ако смо сваког дана, сваког часа у вези с њиме и живимо у њему, ако останемо у њему, тада ћемо напредовати у милости. Он није само зачетник него и извршилац наше вере. Христос је први и последњи и вечити. Али Он треба да је уз нас не само на почетку и свршетку нашег живота, него на сваком нашем кораку. Давид је овако живео са Богом: „Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране, да не посрнем.” (Пс. 16, 8.) SC 47.4

Неко можда пита: „Како могу остати у Христу? ” — Онако како си га и примио. „Како, дакле, примисте Христа Исуса Господа, онако живите у њему.” (Кол. 2, 6.) ,,А праведник живеће од вере.” (Јевр. 10, 38.) Ми смо се предали Богу да будемо потпуно његови, да му служимо и да га слушамо, и ми смо примили Христа за свога Спаситеља. Сами се не можемо очистити од својих греха, не можемо променити своја срца, али својим потпуним предаљем Богу показујемо чврсто поверење да ћe то Он учинити кроз Христа за нас. Вером постајемо Христова својина, кроз веру напредујемо у њему. Ми морамо све дати: своја срца, своју вољу, своју службу, своје „ја”, да бисмо испунили његове заповести; морамо све узети: Христа као пунину сваког благослова, да остане у нашим срцима, да буде наша снага, наша правда, наш вечити помагач, и да нам да силу да га можемо слушати. SC 48.1

Нека нам сваког новог јутра буде прва дужност да се посветимо Богу. Молимо му се: „Узми ме, о Боже, као своју потпуну својину. Све своје планове стављам пред Твоје ноге. Употреби ме данас да могу да Ти служим. Остани у мени и дај ми снагу да свако своје дело извршим Твојом помoћy!” Овако треба да се молимо сваког дана. Сваког јутра посветимо себе Богу. Поверимо му све своје планове, да се по његовој божанској мудрости или изврше или не изврше. Посветимо и предајмо Богу сваког дана наш живот, тако ћe постати сличан Христовом животу. SC 48.2

Живот у Христу је живот блаженог мира и ведрине. Можда неће увек бити пун радости, али ће се испунити сигурним и сталним поверењем. Наша нада није у нама него у Христу. Наша слабост сјединиће се са његивом јачином, наше незнање са његовом мудрошћу, наша малодушност са његовом снагом и непоколебивошћу. Зато не гледајмо на себе, него на Христа. Мислимо о његовој љубави, о лепоти и савршенству његовог карактера. Христос треба својом неизмермом љубављу, својим самоодрицањем, својом скромношћу, својом чистотом и светошћу да нас покрене на озбиљ но размишљање. Ми ћемо се преобразити у његово обличје само ако га волимо, ако се владамо по његовом примеру, ако се потпупо поуздамо у њега. SC 48.3

Христос нам каже: „Будите у мени.” Ове речи носе у себи мисао о спокојству душе, сигурности и поверењу. Он нас позива: „Ходите к мени... ја ћу вас одморити.” (Матеј 11, 28.) Давид изражава исту мисао: „Ослони се на Господа, и чекај га.” (Пс. 37, 7.) Пророк Исаија нас уверава: ,,У миру и уздању биће сила ваша.” (Ис. 30, 15.) Овај мир не састоји се у нераду, јер у Исусовом позиву на мир и у обећању мира налази се и позив на рад: „Узмите јарам мој на себе... па ћете наћи мир.” (Матеј 11, 29.) Опај који се потпуно ослања на Христа биће и у раду за њега најозбиљнији и најревнији. SC 48.4

Ако се мислима сувише бавимо собом, удаљујемо се од Христа, извора живота и снаге. Зато сотона стално настоји да нашу пажњу скрепе са Христа, да би прекинуо сваку везу наше душе с њиме. Он се труди да обрати нашу пажљу на земаљске радости, на бриге, тешкоће и невоље живота, на туђe слабости или на наше слабости и сопствене недостатке. Нe дајмо се преварити. Многе који су стварно савесни и који желе да живе за Бога он често наводи да се баве својим грешкама и слабостима, и тако одвајајући их од Христа, нада се да ћe их победити. Нe чинимо себе средиштем својих мисли и не живимо у страху да ли ћемо се спасти. Све то одвраћа душе од Извора снаге. Поверимо своје спасење Богу и уздајмо се у њега. Говоримо о Исусу и мислимо на њега. Нека се наше „ја” изгуби у њему. Нe сумњајмо и не бојмо се. Кажимо са апостолом Павлом: ,,А ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјега, коме омилех, и предаде себе за мене.” (Гал. 2, 20.) Будимо у Богу. On ћe сачувати оно што му поверимо. Ако се радо и потпуно предамо у Божје руке, тада ћемо у свему побеђивати Онога ради који нае је љубио. SC 49.1

Кад је Христос примио на себе човечју природу, тако је чврсто везао са собом човечанство кроз своју љубав, да ниједна сила није у стању да разреши ту везу осим наше личне одлуке. Сотона стално покушава свим могућим обманама да нас наведе да раскинемо ову везу, да нас одвији од Христа. Зато морамо да бдимо, да ее боримо и молимо, да нас ништа не заведе да изаберемо другог учитеља, иако имамотуслободу избора.ГледајмосталнонаХриста, Oн ће нас сачувати. Ако гледамо у њега, бићемо сигурни. Ништа нас неће истргнути из његових руку. Гледајући стално у Господа, „преображавамо се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа”. (2. Кор. 3, 18.) SC 49.2

На овај начин први Христови ученици постали су слични њему. Када су чули његове речи, упознали су колико им је потребна његова помоћ. Они су га тражили, нашли и пошли за њим. Они су били с њиме код куће, за столом, у соби и у пољу. Они су били с њиме као ученици са својим учитељем и примали од њега сваког дана упутства о светој истини. Они су гледали у њега као слуге у свога господара, да би разумели своју дужност. Они ученици били су људи „као и ми”. (Јаков 5, 17.) Они су морали да се боре са грехом као и ми. И њима је била потребна Божја милост да би могли водити свети живот. SC 49.3

Јован, омиљени Исусов ученик, који је био најсличнији Спаситељу, није по својој природи имао племенит карактер. Он је био раније не само охол и славољубив него и напрасит и увредљив! Али када је упознао Христово божанство, упознао је и своје слабости, и то је учинило да постане понизан. Снага и стрпљење, сила и нежност, узвишеност и благост, које је запажао у свакодневном животу Божјег Сина, испунилису његовудушудивљењеми љубављу. Из дана у дан његово се срце све више приближавало Христу, док се најпосле његово ,,ја” није потпуно изгубило у љубави према Учитељу. Његова охола и частољубива природа ишчезла је, а његово се срце препородило под утицајем Светога Духа. Moћ Христове љубави потпуно је преобразила његове природне склоности. To је био исход везе са Христом. Ако се Христос усели у нас, Он ћe изазвати у нама потпуну промену. Христов Дух и његова љубав омекшају срце, душу учине смиреном, а наше мисли и жеље упуте небу и Богу. SC 50.1

Када се Христос узнео на небо, код његових је ученика остало још увек осећање његовог присуства; то је било присуство пуно светлости и љубави. Спаситељ који је ишао, говорио и молио се с њима, који је у њихова срца улио наду и утеху, узнео ее на небо упућујући им вест мира. И док су му небеске чете долазиле у сусрет, они су чули његов глас: „Ево, ја сам с вама у све дане, до свршетка века.” (Матеј 28, 20.) Он се узнео на небо у људском телу. Они су знади да је Он и пред Божјим престолом остао њихов пријатељ и спаситељ, да је његова љубав стална и да је остао у најужој вези са човечанством које пати. Он је изнео пред Бога заслугу своје крви и показао му своје прободене руке и ноге као успомену на цену коју је платио за нас. Ученици су знали да се Он узнео на небо да припреми станове за њих. Они су знали да ће се опет вратити да их узме к себи. SC 50.2

Кад су се ученици скупили после вазнесења свога Господа, помолили су се Оцу у Исусово име. Са дубоким поштовањем приклонили су своја колена на молитву и понови- ли су Христово обећање: „Што год зашитете у Оца у име моје, даће вам. Досад не искасте ништа у име моје; иштите и примићете, да радост ваша буде испуњена.” (Јован 16, 23. 24.) Они су подигли своје руке у молитви, уверени да је Христос ту, ,,који умре и васкрсе, који је с десне стране Бo-гу и моли се за нас”. (Римљ. 8, 34.) На дан Духова добили су Помоћника, који је по Христовим речима требало да остане у њима. (Јован 14, 17.) Даље им је рекао: „Боље је за вас да ја идем; јер ако ја не идем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли идем, послаћу га к вама.” (Јован 16, 7.) Отада је Христос својим Духом стално боравио у срцима својих ученика. Њихова веза с њиме била је приснија неголи раније, када је био телом код њих. Светлост, љубав и снага Христова су их преобразили, те су се људи дивили када су их видели, ,,а знали су да су били са Исусом”. (Дела 4, 13.) SC 50.3

Христос жели да буде својој деци и данас оно што је био својим првим ученицима. Када је малу групу својих ученика сакупио на последњу молитву, помолио се Оцу овим речима: „Не молим пак само за њих, него и за oнe који ме узверују њихове речи ради.” (Јован 17, 20.) SC 51.1

Исус се молио за нас да будемо једно с њиме, као што је Он једно са својим Оцем. Како је дивно то јединство! О самом себи Спаситељ сведочи: „Син не може ништа чинити сам од себе” (Јован 5, 19), ,,него Отац, који стоји у мени, Он твори дела.” (Јован 14, 10.) Ако Христос станује у нашим срцима, тада ћe утицати на нас ,,да xoћемо и чинимо што му је угодно”. (Филиб. 2, 13.) Ми ћемо радити као што је Он радио, и при томе ћемо показати његов дух. Ако га тако волимо и останемо у њему, тада ћемо ,,у свему узрасти у Ономе који је глава — Христос”.(Ефес. 4, 15.) SC 51.2