Пут Христу

Поглавље 2—БОЖJА ЉУБАВ ПРЕМА ЉУДИМА

Природа и Свето писмо сведоче нам о Божјој љубави. Наш небески Отац је извор живота, мудрости и радости. Погледајте само чуда и лепоте природе! Видите како је она дивно уређена не само за потребе и срећу људи него и за сва друга бићa! Сунце и киша који освежавају и окрепљују земљу, брежуљци, мора и равнице: све нам то говори о великој љубави Створитеља. Бог је тај који се брине за свакодневне потребе свих својих створења. Ове мисли изражава Давид речима: „Очи су свију к теби управљене, и ти им дајеш храну на време; отвараш руку своју, и ситиш по жељи све што живот има.” (Псалам 145, 15. 16.) SC 7.1

Бог је човека створио светим и потпуно срећним. Наша земља, када је изашла из Створитељевих руку, није имала на себи ни трага покварености, ни најмање сенке проклетства. Преступ божанског закона, закона љубави, донео је на свет зло и смрт. Па ипак, неизмерна Божја љубав јавља се и усред јада и невоља, које је грех проузроковао. У Светом писму пише да је Бог проклео земљу због човека. (1. Мојс. 3, 17.) Трње и чкаљ, тешкоће и искушења, које човечји живот испуњавају бригама и патњама, дати су нам за наше добро. To су средства Божјег васпитања, која је Он предвидео у плану спасења, да би човечанство опет подигао и извадио из понора и понижења, у које је пало грехом. Па ипак, овај свет није место јада и брига. И сама природа пружа нам налу и утеху. Још има цветова на чкаљу, a трње је покривено ружама. SC 7.2

„Бог је љубав!” — написано је на сваком пупољку, свакој влати траве. Дивне птице, чије веселе песме одјекују ваздухом, цветови нежних боја, који у свом савршенству испуњавају атмосферу пријатним мирисом, висока шумска дрвета са својим густим зеленим лишћем — све нам говори о љубави и нежиој очинској бризи нашег Бога и о његовој жељи да усрећи своју децу. SC 8.1

Свето писмо открива Божји карактер. Бог нам у њему открива своје сажаљење и своју бескрајну љубав. Мојсије је замолио Господа: „Молим те, покажи ми славу своју!” (2. Мојс. 33, 18.) Господ му је одговорио: „Учинићу да прође све добро моје поред тебе.” (2. Мојс. 33, 19.) А када је Бог пролазио испред Мојсија, чуо се глас: „Господ, Господ, Бог милостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином, који чува милост тисућама, прашта безакоња и неправде и грехе.”(2. Мојс. 34, 6. 7.) Он је ,,спор на гнев и обилан милосрђем” (Јона 4, 2),„јер му је мила милост” (Михеј 7, 18). To је његова слава. SC 8.2

Господ нас привлачи к себи небројеним доказима своје љубави на небу и земљи. Он нам се открива делима природе и најсрдачнијим и најискренијим везама, које људи могу да схвате и упознају. Али и то све открива нам непотпуно његову неизмерну љубав према нама. И поред ових јасних и непобитних доказа, непријатељ свега доброга тако је заслепио људе, да они са страхом гледају на Бога и представљају га себи као строгог и неумољивог господара. Сотона је завео људе да сматрају Бога као неко биће чија је главна особина крута правда, који је строг и непопустљив према грешнику. Он им представља Створитеља као биће које пажљиво посматра слабости и грехе људи, да би им потом судио. Управо зато је и дошао Исус на земљу и живео међу људима, да би открио безграничну љубав Створитељеву и одагнао мрачну сенку коју је сотона бацио на Бога. SC 8.3

Исус је дошао са неба да би нас упознао са Оцем. „Бога нико није видео никад: јединородни Син који је у наручју Очином, Он га јави.” (Јован 1, 18.) „И нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако коме xoћe Син казати.” (Матеј 11, 27.) Кад је један од ученика затражио: „Господе, покажинамОца”,Исусје одговорио: „Толико сам време свама,инисимепознао, Филипе? Који ви- ди мене, види Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца?” (Јован 14, 8. 9.) SC 8.4

Ево којим речима описује Исус своју мисију на земљи: ,,Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим еванђеље сиромасима;посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ћe се отпустити, и слепима да ћe прогледати; да отпустим сужње.” (Лука 4, 18.) To је било његово дело. Он је ишао од места до места, чинио добра и лечио све које је сотона био надвладао. Било је села у којима се ни из једне кућe није могао чути јаук ни уздисање болесника, јер је Он прошао кроз њнх и излечио све болесне. Његова дела сведочила су о његовој божанској мисији. Љубав, милосрђе и дубоко cayчешће показивали су се у свим делима његовог живота. Његово срце тражило је све људе са искреним сажаљењем. Он је узео на себе човекову природу, да би што боље разумео све потребе људи. Најпростији и најсиромашнији нису се устручавали да му се приближе; чак и деца долазила су к њему. Она су радо седела код његових ногу и у његовом крилу, и гледала у његово изражајно и благо лице, које је сијало од љубави. SC 9.1

Исус се није устручавао да каже истину, али то је чинио увек са љубављу. У свом свакодневном опхођењу са људима био је увек врло пажљив, уљудан и љубазан. Никад није био неуљудан и непријатан, без узрока није прекоравао никога и ничија осећања није ражалио без потребе. Људске слабости није осуђивао. Говорио је истину, али увек са љубављу. Осуђивао је лицемерство, неверство и неправду, и то увек са сузама у очима и са болом у гласу. Плакао је над Јерусалимом, градом који је толико волео, а који није хтео да га прими, њега који је пут, истина и живот. Мада су становници Јерусалима одбацили Спаситеља, ипак их је Он гледао милостиво и са љубављу. Његов живот био је испуњен самоодрицањем и очинском љубављу за друге. У његовим очима била је драгоцена свака душа. Иако је увек чувао своје божанско достојанство, ипак се са најнежнијим осећаљима спуштао до сваког члана Божје породице. У сваком човеку гледао је пало створење кога је требало да спасе. SC 9.2

Овакав је карактер показао Христос у своме животу. To је карактер и самог Бога Оца. Из Очевог срца потекле су реке божанског милосрђа, показале се кроз Христа и излиле на људе. Исус, премилостиви Спаситељ, пун љубави, био је Бог који се „јавио у телу”. (1. Тим. 3, 16.) SC 9.3

Христос је живео, страдао и умро да спасе нас. Он је постао „човек бола”, да бисмо ми постали саучесници у вечној радости. Бог је дозволио да његов премили Син, пун милости и истине, остави свет неописане лепоте и дође у свет покварен и отрован грехом, у свет помрачен проклетством смрти.Он му је дозволио да напусти небо, да се одрекне обожавања анђела, да претрпи срамоту, увреде, понижење, мржљу па и саму смрт. „Кар беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо.” (Исаија 53, 5.) Посматрајте га у самоћи пустиње, у Гетсиманији, на крсту! Безгрешни Син Божји узео је на себе терет људских грехова! Он, који је био једно са Богом, oceћao је у својој души страшно раздвајаље, које је грех проузроковао између Бога и људи. Зато је на крсту болно узвикнуо: „Боже мој! зашто си ме оставио?” (Матеј 27, 46.) Терет греха и осећање његових ужасних последица и моћи да одвоји људе од Бога — то је сломило срце Божјег Сина. SC 10.1

Христос није принео ту велику жртву да би у Божјем срцу пробудио љубав према нама људима или да би га приволео да нас избави и спасе. Не, не! „Јер Богу тако омиле свет да је и Сина својега јединороднога дао.” (Јован 3, 16.) Отац нас воли не због те велике жртве, него је ту велику жртву принео зато што нас је волео. Христос је био посредник преко кога је Отац излио своју велику љубав на људе који су пали у грех. „Јер Бог беше у Христу, и свет помири са собом.” (2. Кор. 5, 19.) Бог је трпео са својим Сином. У самртонј борби у Гетсиманији, иу смрти на Голготи платила је вечна Љубав наше спасење. SC 10.2

Исус каже: ,,Зато ме Отац љуби, јер ја душу своју полажем да је опет узмем.” (Јован 10,17.) То значи: Мој Отац има толику љубав према вама, да мене још више воли што сам пристао да дам свој живот за ваше спасење. Својом смерћу постао сам ваш Заступник и Јемац пред Богом, а тиме што сам узео на себе ваше грехе и преступе, постао сам милији своме Оцу. Јер кроз моју жртву Бог, остајући праведан, може оправдати онога који верује у мене. SC 10.3

Само Божји Син могао нас је спасти, јер само јединородни Син, који је био у Божјем наручју, могао нам је објавити Бога. Само Он, који је сам познавао висину и дубину Божје љубави, могао је ту љубав открити свету. Само Христова бесконачно велика жртва, коју је принео за пале људе, била је у стању да изрази љубав небеског Оца према несрећном људском роду. SC 10.4

„Јер Богу тако омиле свет да је и Сина својега јединороднога дао.” Он га није дао само зато да живи мећу људима, да носи грехе света и да умре на крсту уместо њих; Он га је поклонио грешном човечанству. Требало је да Христос сам упозна интересе и потребе људскога рода. Тако се јединородни Божји Син везао неразрешивом везом са синовима људским. Христос „ради тога узрока не стиди се назвати нас браћом”. (Јевр. 2, 11.) Он је наша Жртва, наш Заступник и Брат,којипредБожјим престолом носинаше обличје и за сва времена је једно са родом који је откупио, — Он је син човечји. Све је то учинио да спасе људе од греха и пропасти и да их подигне, да се на њима види љубав Божја и да постану саучесници у радости светог живота. SC 11.1

Цена која је плаћена за наше спасење, бескрајно велика жртва нашег небесног Оца, који је свога Сина дао за нас, требало би да нас подстрекне да размишљамо о томе шта можемо постати у Исусу Христу. Надахнут Светим Духом, апостол Јован, усхићен погледом на висину, дубину и ширину љубави небеског Оца према смртноме свету, толико је био испуњен страхопоштовањем, да није могао наћи одговаpajуће речи којима би изразио величину и срдачност такве љубави. У том свом дивљењу он је ускликнуо: „Видите какву нам је љубав дао Отац — да се деца Божја назовемо и будемо!” (1. Јов. 3, 1.) Какву велику вредност даје човеку ова љубав! Кроз грех Адамови синови постали су сотонини робови, а кроз Христову жртву они постају деца Божја. Христос је подигао људе тиме што је узео на себе човечју природу и, кроз везу с њиме, они могу постати стварно достојни да се назову „деца Божја”. SC 11.2

Да се назовемо деца небеског Цара! О, драгоцено обећање! Предмет неисцрпног размишљања! О, неупоредива љубави према једном свету који те није волео! Ова љубав осваја наше душе и потчињава наша срца Божјој вољи. Што више проучавамо божански карактер у светлости крста, све више у њему откривамо милосрђа, љубави и праштања, повезане правичношћу и правдом; све више имамо доказа о Божјој љубави која је бескрајна и о нежном сажаљењу које надмашује самилост мајке према њеном непослушном детету. SC 11.3