Пут Христу

Поглавље 6—ПРЕДАЊE

Бог је дао обећање: „Кад ме потражите свим срцем својим, даћу вам се да ме нађете.” (Јер. 29, 13. 14.) SC 30.1

Морамо свим срцем да се предамо Богу да би наступила промена која ћe учинити да постанемо слични Богу. Нашом грешном природом потпуно смо се отуђили од Бога. Свети Дух тачно описује наше стање овим речима: „Бејасте мртви за преступљење и грехе своје.” (Ефес. 2, 1.) „Сва је глава болесна и све тело изнемогло. Од пете до главе нема ништа здрава.” (Ис. 1, 5. 6.) Сотона нас држи у својој мрежи, јер нас је „уловио живе за своју вољу”. (2. Тим. 2, 26.) Бог жели да нас ослободи из ове мреже. Али како то изискује потпуну промену, обновљење целе наше природе, ми се морамо потпуно предати њему. SC 30.2

Борба са самим собом је највећа борба, која се икада во дила. Одрицање од самога себе, потчињавање Божјој вољи целокупног свог бића, изискује тешке напоре; човек се мора понизити пред Богом, да би се наново родио у светости. SC 30.3

Божје царство не оснива се на слепој покорности, на неразумном присиљавању, иако сотона покушава да нас у то увери. Нe, — оно се оснива на разуму и савести. Позив Створитеља својим створењима гласи: „Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити.” (Ис. 1, 18.) Он никога не присиљава. Он не прима од нас исказивање почасти, коју му не приносимо од своје слободне воље. Изнуђено покоравање спречавало би слободан развитак разума и воље; оно би од људи учинило машине. A то није била намера Створитељева. Он жели да човек, круна његовог стваралачког дела, досгигне што је могуће веће савршенство. Он је изнео пред нас највеће благослове, које можемо добити само њего- вом милошћу. Oн нас позива да му предамо своје ја, да би могао довршити своје дело у нама. Од нас зависи да ли ћeмо изабрати робовање греху или дивну слободу Божје деце. SC 30.4

У нашем предању Богу морамо се одрећи свега онога што нас може одвојити од Бога.Зато каже Спаситељ: ,,Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик!” (Лука 14, 33.) Морамо оставити све што наша срца може раставити од Бога. Богатство је идол многнх људи. Љубав према новцу, жеља за богатством јесу златни ланци којима их сотона окива.Други, опет, много полажу на то да уживају поштовање и светску част. За неке је животни циљ да имају личио спокојство и да су слободни од сваке одговорности. Али, ти ропски окови морају се раскинути. Не можемо припадати пола Богу а пола свету. Деца Божја можемо бити само ако потпуно припадамо Богу. SC 31.1

Многи тврде да служе Богу, али се ослањају на своју снагу у својим настојањима да држе Божје заповести да од себе изграде једно исправно и свето биће. Њихова срца још нису дирнута дубоком Христовом љубављу; али они покушавају да испуне дужности које им Бог налаже, да би тиме задобили небо. Таква је религија без икакве вредности. Али, ако је Христос ушао у наша срца, она ћe се испунити његовом љубављу, радошћу што су с њиме у вези, и онда ће бити немогуће да се раставе од њега. Кад гледамо на њега, заборавићемо на себе. Христова љубав пocтаће извор нашег живота и нашег рада. Ако смо у нашим срцима осетили нешто од искрене љубави Сведржитеља, нећемо питати шта је најмање потребно да бисмо испунили Божје заповести; тада се нећемо задовољити најнижим степеном побожности, већ ћемо тежити за потпуном сагласношћу са вољом нашега Спаситеља. Тада ћемо бити готови да све жртвујемо и показаћемо за вечне ствари такво интересовање, које ћe бити у складу са обећаном славом. Признавање Христа без дубље љубави према њему је само празно причање, гола формалност, тежак ропски јарам. SC 31.2

Мислимо ли да је сувише велика жртва да жртвујемо све за Господа? Свако нека се пита: „Шта је Христос дао за мене?” Божји Син је дао све за наше спасење: своју љубав, своје патње, свој живот. Да ли је могуће да ми, недостојни предмети тако велике љубави, удаљујемо од њега своја срца? У сваком тренутку нашег живота уживали смо благослове његове милости; управо због тога не можемо потпуно разумети дубоко незнање и неисказани јад, од че- га нас je Он избавио. Можемо ли да погледамо на Онога кога су разапела наша зла дела, и онда да презремо толику љубав и такву жртву? Сетимо ли се понижења које је претрпео Господ славе, можемо ли гунђати што само кроз борбу и самоодрицање можемо добити вечни живот? SC 31.3

Поносно срце се пита: „Зашто морам да се понизим и покајем пре него што будем примљен од Бога?” Ја вас молим, погледајте на Христа! Он је био без греха, не само то, Oн је био Цар неба, али, из љубави према грешном човечанству, дошао је на овај свет да нас спасе од смрти. „Јер је дао душу своју на смрт; и би метнут међу злочинце, и сам носи грехе многих и за злочинце се моли.” (Ис. 53, 12.) SC 32.1

Шта жртвујемо ми и ако све дамо? Грехом умрљано срце, да га Исус очисти својом крвљу и спасе својом неисказаном љубављу! Па ипак се људи устручавају да му принесу ту жртву! Ја се стидим да чујем овако што, стидим се да ово напишем. SC 32.2

Бог не захтева да жртвујемо оно што нам служи на добро. Све што Он чини, чини у интересу своје деце. О, кад би сви они који још нису изабрали Христа могли увидети да им Он може дати боља и већа добра него што они сами за себе траже! Човек чини највећу неправду самом себи кад мисли и ради насупрот Божјој вољи. Права радост не може се наћи на забрањеним путевима, забрањеним од Онога који знa шта је најбоље за нас, и који за своје xoћe само оно што je најбоље. Пут грешника је пут јада и вечне смрти. SC 32.3

У великој смо заблуди кад мислимо да је Богу драго да његова деца пате. Цело се небо интересује за срећу људи. Наш небески Отац не жеди да својим створењима ускрати земаљске радости. Њсгове заповести наређују нам да сузбијамо само оне жеље, које могу да нам донесу јад и разочарање, које нас унесрећују већ у овом животу и затварају нам врата неба и среће. Спаситељ света прима људе онакве какви су, са свима њиховим потребама, недостацима и слабостима. Он жели не само да нас својом крвљу очисти и спасе од греха, него и да задовољи жарке жеље свих оних који узму на себе његов јарам и његово бреме. Oн ћe дати спокојство и мир свима онима који траже од њега хлеб живота. Он тражи да обављамо само оне дужности, које ћe наше земаљске кораке управити према небеским блаженствима, која непослушни не могу никад постићи. Прави срећни живот састоји се у томе да у нама станује Исус, нада славе. SC 32.4

Многи питају: Како се могу сасвим предати Богу? Ви то желите, али не можете остварити својом снагом, јер сте немоћни и слаби, спутани сумњом и навикама грешног живота. Ваша осећања и ваше одлуке зидају се на песку. Ви не можете зауздати своје мисли, страсти и жеље. Неиспуњена обећања и неодржани завети поколебали су ваше поверење у сопствену искреност; ви сте се обесхрабрили и мислите да вас Бог не може примити. Па ипак не треба да очајавате. Најпре вам је потребно да упознате праву моћ воље. Она је главна сила човекове личности; она је та која одлдучује и бира. Све зависи од воље. Бог је дао човеку способпост и могућност да сам бира; од нас зависи да ли ћемо то искористити како треба. Истина, ми не можемо променити своје срце, не можемо својом снагом љубити Бога; ади од наше слободне воље зависи да ли ћемо одлучити да му служимо.Ми му можемо предати своју вољу, тада ћe Он учинити да хоћемо и чинимо по његовој вољи. Тада ћe се цедо наше биће покорити Христовом Духу; сва наша љубав биће управљена на Божјег Сина и ми ћемо живети у потпуном складу с њим. SC 34.1

Ако само тежимо за добротом и светошћу, надамо се и чекамо да постанемо хришћани, а никад се нисмо одлучили да своју вољу предамо Богу, — нисмо још ништа учинили и изгубићемо се заувек. SC 34.2

Ако своју вољу вежбамо, онда ћe у нашем животу настати потпуна промена. Ако своју вољу предамо потпутно Христу, онда ћемо се сјединити са силом, која је изнад сваке силе и моћи. Ми ћемо добити снагу од горе да останемо стални; сваког дана предаваћемо себе Богу и моћи ћемо водити нов живот, живот вере. SC 34.3